Lokacija za izgradnju kompleksa regionalne deponije

Lokacija za izgradnju kompleksa regionalne deponije

Makrolokacija

U morfološkom pogledu, šire područje Regionalne deponije je vrlo raznovrsno: pored ravničarskog zemljišta uz Timok i njegove pritoke, uzdižu se brdovita, nisko i srednjeplaninska zemljišta. Posebno su izraženi ravničarski i brežuljasti tereni doline Timoka, a severozapadno sliv Crne reke (Zlotsko polje). Od planinskih venaca ističu se Lasovačka planina — Tupižnica (1160 m), zatim Vrška Čuka i ogranci planina Rtnja i Kučeva.

Kako je region izložen dejstvu raznovrsnih klimatskih uticaja i odlikuje se heterogenim geološkim uslovima, reljefom, nadmorskom visinom, ekspozicijom i vegetacijom, posledično, mogu se naći različiti tipovi pedološkog pokrivača. Beleži se smena različitih tipova zemljišta, od smonica (humusno zemljište smolastog izgleda, rankeri), eutričnog (gajnjača), distričnog (kiselo zemljište koje se obrazuje na silikatnim matičnim stenama) kambisola (kiselo smeđe zemljište), luvisola (zemljišta na glinovitoj podlozi), fluvisola (aluvijalna zemljišta), pa do eugleja (glejno močvarno zemljište, koje predstavlja pedološku podlogu koja se stvara duž rečnih dolina u močvarnim područjima). Načelno, visokoproduktivna zemljišta u aluvijonu Dunava smenjuju se sa manje produktivnim pedološkim pokrivačem prema jugu.

Region je heterogen prema ukupnim prirodnim karakteristikama. Raznovrsnost klimatskih prilika, razuđenost reljefa, opseg nadmorske visine, kao i uticaj okolnog područja, doprinose značajnoj biološkoj ranovrsnosti na pojedinim područjima sliva Timoka. Područje Stare planine prepoznaje se kao značajan region biodiverziteta.

 

Mikrolokacija

Na osnovu studije opravdanosti koja je urađena 2011. godine od strane Hidrozavoda, lokacija regionalne deponije ''Halovo 2'', nalazi se na severnom obodu Zaječarske kotline, na mestu sastava sa severnim obroncima Stare planine. Neposredno uz lokaciju buduće deponije protiče reka Timok, tako da se celokupan kompleks regionalne deponije nalazi u aluvionu reke. Pristup lokaciji deponije odvija se preko regionalnog puta Zaječar – Gradskovo, pri čemu je lokalitet udaljen 11 km od grada Zaječara. Najbliža naselja su sela Halovo i Vražogrnac, udaljena oko 2 km od buduće deponije. U sadašnjem stanju lokacija regionalne deponije predstavlja mahom poljoprivedno zemljište, sa tim da u kompleks ulazi i postojeća nesanitarna deponija opštine Zaječar. Postojeća deponija formirana je u periodu dužem od 20 godina neposredno uz desnu obalu Timoka, tako da se razlikuju staro jezgro deponije i postojeće odlagalište otpada. Neposredno uz severoistočni deo lokacije, nalazi se objekat farme svinja kompanije Delta Agrar.

Površina parcele namenjene za kompleks deponije iznosi oko 18 ha, od čega je površina namenjena za deponovanje otpada 11,12 ha. U postojećem stanju prostor je neizgrađen i unutar njega nema formirane saobraćajne mreže, stim da se na razmatranom prostoru od postojeće infrastrukture nalazi magistralni vodovod i dalekovod. Za potrebe izgradnje i rada deponije biće neophodno dovesti sve potrebne instalacije, što je uzeto u obzir pri obračunu ukupnih investicija.

 

Slika 6.4.12 Grad Zaječar i lokacija Regionalne deponije - satelitski snimak (Google Earth)

Klimatske karakteristike

Geotehničke i geomehaničke karakteristike lokacije

U cilju sanacije i rekultivacije deponije otpada u Halovu - Zaječar, u sklopu izrade Ekološke studije deponije, izvršeni su terenski istražni radovi i geomehanička ispitivanja predmetne lokacije.

Geomehanička istraživanja su izvedena delom na terenu (istražno bušenje i kopanje sondažnih jama, kartiranje jezgra izvedenih istražnih bušotina i sondažnih jama, SPT opiti, uzimanje uzoraka tla i vode za laboratorijska geomehanička i hemijska ispitivanja, osmatranje pojave i merenje statičkog nivoa podzemne vode, projektovanje i ugradnja tri pijezometra za osmatranje kolebanja nivoa podzemne vode i hemijskog sastava iste, ispiranje pijezometara, kao i inženjersko geološko rekognosciranje i kartiranje terena obližnje okoline), a delom su izvedena u laboratoriji, na uzorcima vode uzetim iz pijezometra, kao i u kabinetima gde je izvršena celokupna sinteza i analiza svih rezultata prezentovanih Studijom.

Makroskopskom indentifikacijom izvađenog jezgra iz istražnih bušotina i rezultata laboratorijskih ispitivanja utvrđen je litološki sastav istražnih bušotina i prikazan na vertikalnim presecima sondažnih bušotina i pijezometrima. Na osnovu sondažnih profila bušotina i pijezometara konstatovano je da se postojeća deponija u Halovu nalazi u aluvijonu reke Timok, i da u građi terena do istraživanih dubina učestvuju neogene i kvartarne stenske mase fluvijalnog porekla. Profil ispitivanog terena u predelu pijezometra P-3 je sledeći:

–        Glina, peskovita, oker boje,

–        Glina, sivo braon boje,

–        Pesak, braon sive boje,

–        Šljunak razne granulacije, u podini krupnozrn, –          Glina prašinasta sive boje (laporovita).

Međutim, na bušotinama u okviru granica postojeće deponije, prirodni sastav terena je poremećen te je u svim istražnim bušotinama površinski deo terena izgrađen od deponovanog materijala — smeća., mešavine građevinskog šuta, cigle, betonskih blokova, stakla, plastike, metala, drveta, hartije, kože, kostiju i ostalog materijala koji se deponuje. Debljina ovog deponovanog materijala je neujednačena od: 5,0 m, u predelu pijezometra P-1, 6,20 m, u predelu pijezometra P-2, 6,10 m u predelu istražne bušotine B-4, 3,90 m u predelu istražne bušotine B-5, do 3,40 m, u predelu istražne bušotine B-6.

Ispod navedenog deponovanog materijala determinisani su napred navedeni litološki članovi kvartarne i neogene starosti.

Predmetna ispitivanja imala su za cilj da definišu moguće mere zaštite podzemnih voda i reke Timok od nepovoljnih uticaja zagađenih deponijskih procednih voda, te je tokom ispitivanja uspostavljena hidrogeološka podela stenskih masa na:

–        vodopropusne,

–        srednje vodopropusne i

–        slabo vodopropusne stenske mase.

Kako se ispitivani teren nalazi u aluvijalnoj ravni reke Timok, to je on niži od okolnih brdskih padina, sa kojih se dreniraju bilo površinske, bilo podzemne vode, tako da ispitivana površina predstavlja erozionu bazu za dosta široko područje. Iz tog razloga nivo podzemnih voda se nalazi na maloj dubini.

Osnovnu vodonepropusnu podlogu, čine tercijarne laporovite gline, a glavni kolektor su peskovi i šljunkovi u kome je i konstatovana aluvijalna izdan zbijenog tipa. U tom kolektoru izdan se nalazi pod izvestnim hidrostatičkim pritiskom, zahvaljujući hipsometrijskom položaju terena, dovoljnom da održava nivo izdani u srednje propustljivim glinama i glinovitim peskovima iznad šljunkova. Konstatovana izdan se drenira u ograničenim količinama vode u Timok o čemu svedoči pad nivoa podzemnih voda. Ista je hidraulički povezana sa vodom reke Timoka, čija kolebanja prati.

Nivoi podzemne vode registrovani su na sledećim dubinama:

Pijezometar :
P-1 NPV - 5,40 m,		odnosno na koti: 105,92 mnv
P-2 NPV - 5,65 m,		odnosno na koti: 105,87 mnv
P-3 NPV - 3,20 m,  Istražna bušotina:		odnosno na koti: 107,85 mnv
B-4 NPV - 6,00 m,		odnosno na koti: 106,10 mnv
B-5 NPV - 5,85 m,		odnosno na koti: 106,00 mnv
B-6 NPV - 3,05 m,		odnosno na koti: 106,05 mnv

Geomorfološke karakteristike terena

Područje Timočke krajine zauzima istočni deo Republike Srbije i obuhvata teritorije Zaječarskog i Borskog upravnog okruga. Na području je prisutno 263 naselja sa 284.112 stanovnika. U fizičko-geografskom pogledu obuhvata veći deo basena Timoka, deo donjeg Podunavlja i zonu njegovog brdsko-planinskog zaleđa, gornji, izvorišni deo sliva reke Pek i gornji i srednji deo sliva Sokobanjske Moravice. 

Region Timočke krajine je smešten između Niškog i Pirotskog okruga na jugu, Braničevskog i Pomoravskog okruga na zapadu, Republike Rumunije na severu i Republike Bugarske na istoku. Izdvajaju se sledeće geomorfološke celine: planinski i brdski tereni, koji uokviruju područje regiona sa jugoistočne, zapadne i južne strane (visokoplaniski masiv Stare planine sa srednjeplaninskim okruženjem i ostalim planinama srednjih visina – Kučaj, Deli Jovan, Rtanj, Tupižnica, Ozren i dr.); markantne rečne doline Dunava, Belog, Crnog i Velikog Timoka i Sokobanjske Moravice u kojima se kompozitno smenjuju klisure i kotline; i aluvijalna ravan i terase Dunava na ulasku ove reke u Dakijski (Vlaški) basen, između Kladova i ušća Timoka. Područje Timočke krajine odlikuje velika visinska amplituda, jer se prostire u visinskim zonama od 28 mnv (na ušću Velikog Timoka u Dunav, kao najniža tačka u Republici) do 2070 mnv (na Knjaževačkom delu Stare planine).

Između dva planinska luka, karpatskog na zapadu i balkanskog na istoku, nalazi se zaječarska kotlina, kao središte Timočkog basena. Kotlina se proteže od Vražogrnca do vratarničke klisure, na zapadu do grebena Lasovačke planine, kao dela Tupižnice gde je delimično rastavljena od crnorečke kotline planinom Tupižnicom, ali je morfološka granica opet obeležena niskom prečagom u kojoj je Crni Timok usekao klisuru Baba Jonu.

Kote terena na području lokacije regionalne deponije u Zaječaru variraju od 111,2 do 113,8 mnv. Teren je blago zatalasan i generalno nagnut ka zapadu. Nema izraženih geomorfoloških celina, niti aktivnih geodinamičkih procesa koji imaju uticaja na formiranje reljefa u kraćem vremenskom periodu.

Hidrološke karakteritike

Glavni hidrografski objekat zaječarskog regiona je Timok, tačnije Veliki Timok, koji nastaje spajanjem Crnog Timoka ili Crne Reke i Belog Timoka. Ušće Velikog Timoka u Dunav je istočno od Negotina i predstavlja najnižu tačku u Srbiji. Timoku u kotlini pritiče veliki broj pritoka kao što su Grljička, Lubnička, Slatinska Crna Reka i mnoge druge.

Hidrografska mreža je prilično razgranata, naročito u planinskim oblastima. Površinski vodeni tokovi okoline Zaječara pripadaju slivu Timoka. U kristalastim terenima jezgra antiklinale Vrške Čuke posebno je razgranata mreža površinskih tokova dendroidnog tipa kao i u „andezitskom masivu”. Krečnjački tereni jure i krede odlikuju se klisurastim dolinama, manjim ponorima, karstnim izvorima i drugim karstnim oblicima. Oblici merokarsta razvijeni su na području „vrbovačkog spruda” gornje krede. 

U celini se može zaključiti da su i ovi tereni siromašni vodama i da vodostaj reka jako varira u toku godine i u mnogome je zavisan od padavina. Užu okolinu lokacije deponije karakterišu stalni i povremeni vodotoci – pritoke Timoka, od kojih je najznačajnija Bela reka, Bezdanica, Vučak, Velja mare i drugi. Prosečan proticaj Timoka je oko 24 m3/s, dok maksimalni dostiže i 40 m3/s.

Na teritoriji grada nema prirodnih jezera, ali postoje tri veštačka (akumulaciona) jezera: Grliško, Rgotsko i jezero Sovinac. Grliško i jezero Sovinac služe za vodosnabdevanje, dok je Rgotsko jezero nastalo sakupljanjem vode u iskopima (majima) kvarcnog peska kod sela Rgotine.

Zaječarsku opštinu presecaju Crni i Beli Timok, koji se kod Vražogrnca spajaju u Veliki Timok. Ova tri Timoka čine osnovu rečnog sistema Timok, koji čini osnovu hidrografske mreže ovog kraja. Pored njih, teritoriju opštine presecaju manje rečice (Lubnička reka, Lenovačka reka, Gornja Bela Reka, Lasovačka reka i dr.). Vodostaj svih ovih reka je najviši u proleće, a najniži u letnjim mesecima. Rečni sistem Timok ima izuzetan značaj za ovaj kraj, čija plodna dolina je izuzetno pogodna za poljoprivredu.

Seizmičke karakteristike područja

Područje Zaječara i okoline spada u umereno trusne terene. Na osnovu analize i proračuna seizmičkog hazarda, koju je izvršio M. N. Petrović, određeni su seizmički parametri na osnovnoj steni – očekivano maksimalno horizontalno ubrzanje – Acc(g) i očekivani maksimalni intenzitet zemljotresa – Imax(MSK-64), u okviru povratnog perioda od 50, 100 i 200-500 godina, a prikazani su u Atlasu karata seizmičkog hazarda Republike Srbije, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd, 1998. Prema pomenutim kartama, na ovom delu terena, za različite povratne periode, mogu se očekivati zemljotresi maksimalnog intenziteta i ubrzanja prikazanih u tabeli:

Tebala 6.4.4 Seizmički parametri

Seizmički parametri	Povratni period vremena (godine)
	50	100	200 - 500
Аcc(g)	0,03	0,035	0,05
Imax (MSK-64)	5,5	6,5	6,5

Cena transfer stanice

Cena  transfer stanice

 

Tabela 6.4.2 Cena transfer stanice (investicioni trošak)

Investicioni troškovi
Red. Br.	Opis	Jedinica	Količina	Jedinična cena (eura)	Ukupno (eura)
Građevinski radovi
1.	Ograda	m	300	60	18000
2.	Kapija	kom	1	3000	3000
3.	Istovarni plato	m2	750	35	26250
4.	Nadstrešnica	m2	650	100	65000
5.	Plato i putevi	m2	3400	60	204000
6.	Administrativna zgrada	m2	100	600	60000
7.	Voda	m	300	35	10500
8.	Kanalizacija	m	250	60	15000
9.	Električne instalacije				20000
10.	Zeleni pojas				12000
Ukupni građevinski radovi                                                                                                                             433.750,00
Oprema
1.	Kolska vaga	kom.	1	24000	24000
2.	Abrol kontejneri zatvoreni 32 m2	kom.	4	8000	32000
3.	Viljuškar	kom.	1	50000	50000
4.	Bobcat	kom.	1	30000	30000
5.	Vaga	kom.	1	2000	2000
6.	Presa	kom.	1	85000	85000
7.	Abrol kontejneri otvoreni 32 m2	kom.	4	5000	20000
Ukupno za opremu:                                                                                                                                            256.000,00
Ukupno:                                                                                                                                                                   676.750,00

Linije za separaciju

Linije za separaciju postaviće se na svim izgrađenim transfer stanicama u opštinama (tamo gde su TS predviđene) i jedna linija za separaciju će biti postavljena u Zaječaru u sklopu regionalne sanitarne deponije.

S obzirom da predložen sistem sakupljanja otpada podrazumeva sistem sakupljanja u dve posude (posuda za reciklabilni otpad i posuda za ostali mešani otpad), na linijama za separaciju će se mehanički razvrstavati otpad iz posude za reciklabilni otpad koji u sebi sadrži reciklabilne materijale (papir i karton, staklo, metal i plastiku) i iz njega će se izdvajati reciklabilne sirovine.

Linija za separaciju se koristi za tretman komunalnog otpada, specifične težine od 0,3–0,4 t/m3 i za frakcije otpada opsega od 0-500 mm. 

U praksi, u Srbiji postoje dve varijante postrojenja za selekciju. Obe primenjuju mehaničku selekciju koju obavljaju radnici. Jedna je bez sita-bubnja, koja je uzeta u obzir u  svim linijama za separaciju u opštinama obuhvaćenim ovim planom  a druga je sa sitom - bubnjem. U oba slučaja, pretpostavlja se da postrojenja za selekciju dobijaju prethodno sortirani otpad (nakon obavljene selekcije na mestu nastanka otpada). 

Vozila, sa otpadom se, nakon merenja težine na ulaznoj kapiji i kontrole, upućuju u halu za separaciju otpada gde se, na definisanom mestu, vrši istovar. Vozilo zatim odlazi na parking za prljava vozila, odnosno na plato predviđen za pranje vozila. Nakon pranja, odlazi na parking predviđen za čista vozila ili po novu količinu otpada.

Proces separacije u osnovi podrazumeva:

-     Istovar otpada u rasutom stanju na platformu za istovar;

-     Vizuelna inspekcija otpada i ručno razdvajanje i sortiranje frakcija otpada > 500 mm, kao što su drvo, kabasti otpad, građevinski otpad, itd. (nereciklabilne materije se odnose na deponiju a reciklabilne se dalje procesuiraju).

-     Utovar otpada na trakasti transporter pomoću utovarivača i transport do sekača kesa i rotacionog sita.

-     Otpad koji je dovežen u vrećama i džakovima se pomoću utovarivača/bobcat prenosi u prihvatni kontejner sa uređajem sa noževima za sečenje kesa i džakova, koji istovremeno vrši optimalno doziranje količine otpada na kosu prenosnu traku koja otpad prebacuje u rotaciono sito.

-     Frakcije otpada < 100 mm prolaze ispod magnetnog i Eddy separatora na kojima se odvajaju crni i obojeni metali, a ostatak, uglavnom organski otpad, se transportuje prenosnom trakom u prihvatni kontejner iz kojeg se u rasutom stanju odvozi kamionom ili na kompostiranje ili na deponiju.

-     Frakcije otpada > 100 mm se transportuju kosom prenosnom trakom u kabinu za sortiranje, pri čemu prolaze ispod magnetnog separatora za crni metal i Eddy separatora za obojeni metal (bakar i aluminijum). Ovi magnetni separatori se nalaze iznad kose prenosne trake sa kojom se otpad transportuje do kabine za manuelnu separaciju otpada. Ispod svakog od magnetnih separatora se nalazi prihvatni kontejner.

-     Ručno odvajanje reciklabilnih komponenti, kao što su lake frakcije otpada (papir, karton, laka plastika, PET), i teške frakcije (staklo, teška plastika, metalni materijali), na horizontalnoj prenosnoj traci u kabini. Proces separacije se završava skladištenjem reciklabilnih materijala u zasebnim boksovima za papir/karton, PET, plastiku, metalne materijale i staklo, koji se nalaze ispod kabine. 

-     Preostali nerazvrstani nereciklabilni otpad, transportuje se prenosnom trakom na hidrauličnu presu postavljenu na kraju linije za separaciju, gde se ovaj otpad presuje i balira i, kao takav, transportuje kamionom na deponiju.

-     Razdvojene reciklabilne komponente kao što su laka plastika, PET, i papir/karton se transportuju prenosnom trakom iz svojih boksova na presu za presovanje i baliranje reciklabilnih komponenti. Gotove bale se transportuju pomoću viljuškara u Hangar za baliran otpad i sekundarne sirovine gde se skladište do isporuke preduzećima koja se bave preradom sekundarnih sirovina.

-     Ostale reciklabilne komponente kao što su tvrda plastika, staklo, metal, se prenose iz svojih boksova u skladišne kontejnere smeštene unutar hale pomoću utovarivača/bobcat. I ovaj otpad se isporučuje preduzećima koja se bave preradom

sekundarnih sirovina.

Dimenzije kabine za ručnu separaciju otpada su: širina 5 m, dužina 21 m, visina 3,5 m. Kabina je podignuta na visinu od 4 m. Širina prenosne trake je 1,4 m. Neposredno uz kabinu za sortiranje je postavljena centrala za zagrevanje vazduha i ventilaciju. 

Celokupni otpad treba da se obradi istog dana. Otpad ne sme da bude ostavljen neobrađen preko noći ili preko vikenda. Napred opisan proces prikazuje osnovne principe rada. Postrojenje za separaciju otpada treba da ima kapacitet obrade celokupnog otpada iz regiona, 8 sati dnevno, 7 dana nedeljno, što ukupno iznosi oko 3.000 sati godišnje, ali takođe treba da ima kapacitet rada od 6.000 sati godišnje pri projektovanom kapacitetu, što predstavlja ''garantovani raspoloživi kapacitet''. Svaki prozvođač ove opreme može imati svoje specifične mašine i način rada. Standard koji treba da se primeni za zaštitu od buke je ISO 4871 (1996). On iznosi maksimum 78 dB(A) na 1 m razdaljine od opreme unutar objekta i maksimum 55 dB(A) izvan objekta. 

Situacija predložene linije za separaciju otpada je data na sledećoj slici.

Slika 6.4.9 linija za separaciju otpada bez bubnja

6.4.3. Analizirane tehnologije za tretman otpada (i iskorišćenje energije iz otpada) u Regionalnom centru

Postrojenje za kompostiranje biorazgradljivog komunalnog otpada – biološka stabilizacija  

Kompostiranje predstavlja kontrolisanu dekompoziciju organskih materija pomoću mikroorganizama (uglavnom bakterija i gljiva) u stabilan humusni materijal, tamno braon ili crne boje, koji ima miris zemlje. Pored komposta, u procesu razgradnje nastaju i voda i ugljen dioksid, uz razvijanje toplote. Proces je kontrolisan iz razloga ubrzanja dekompozicije, optimiziranja efikasnosti i minimiziranja mogućih negativnih uticaja na životnu sredinu i neprijatnosti do kojih može doći.

Sledeće vrste otpada se mogu preraditi u kompost:

-     mešani čvrsti komunalni otpad, odbačen sa linije za separaciju,

-     zeleni otpad sakupljen od strane JKP-a ili dovežen od građana,  organski otpad odvojen primarnom selekcijom ili na liniji za separaciju,  papir i karton.

Separacija zelenog/organskog otpada na izvoru ili na regionalnoj deponiji je prioritetan zadatak za proces kompostiranja otpada. Iz tog razloga će se otpad u regionu obuhvaćenim planom sakupljati po principu dve posude (posuda za reciklabilni otpad i posuda za ostali mešani otpad). U posudi za reciklabilni otpad će se sakupljati reciklabilne sirovine a u posudi za ostali mešani  otpad će se sakupljati ostali otpad. Otpad se sakuplja u transfer stanicama odakle se deo odvozi na tretman u regionalni centar u Zaječar. Posuda za reciklabilni otpad se tretira mehaničkom separacijom na linijama za separaciju u okviru transfer stanica. Posuda za reciklabilni otpad se tretira tretmanom biološke stabilizacije takođe na lokaciji regionalne deponije Halovo II. U postrojenjima za mehaničku separaciju će se tretirati reciklabilni materijali (papir i karton, staklo, metal i plastika) i izdvajati reciklabilne sirovine. U postrojenju za biološku stabilizaciju će se otpad sakupljen u posudi za ostali mešani otpad stabilizovati radi smanjenja organskog sadržaja u otpadu u cilju ispunjenja uslova EU direktive o deponijama. Frakcija nastala ovim tretmanom predstavlja stabilizovani otpad koji će se odlagati na deponiju.

Povećanim odvajanjem i kompostiranjem otpada, značajno se smanjuje količina otpada za deponovanje, redukuje proizvodnja biogasa i smanjuje upotreba veštačkih đubriva koji negativno utiču na kvalitet voda i zemljišta te ugrožavaju zdravlje ljudi i životinja.

Predloženi postupak kompostiranja

Prema idejnom projektu Hidrozavoda, predloženo rešenje postrojenja za kompostiranje koristi tehnologiju kompostiranja na otvorenom prostoru, u gomilama, sa prinudnim provetravanjem materijala prevrtanjem i stalnim praćenjem parametara procesa. Ovako vođenim procesom, minimiziraju se problemi koji se javljaju pri kompostiranju i dobija se stabilizovani otad koji se može odložiti na deponiju. Ujedno, ovakav izbor ne zahteva velike investicione troškove.

Ovaj način podrazumeva usitnjavanje/mlevenje materijala kako bi što većom površinom došao u dodir sa vazduhom i vodom. Nakon mlevenja, veličina čestica u hrpama iznosi 5 do 60 mm. Tokom mlevenja, mešaju se različiti sastojci tako da masa spremna za kompostiranje bude dobro izmešana jer svi materijali imaju i dobre i loše biološke, fizičke i hemijske karakteristike, ali zajedno daju povoljne uslove za rast i razvoj mikroorganizama. Mešanjem različitih materijala, postiže se prihvatljiv unos ugljenika i azota, a smatra se da je najpovoljniji odnos 30:1. 

Samleven i izmešan materijal se formira u vidu dugačkih gomila za kompostiranje. Ispod gomila mogu biti ugrađene perforirane cevi kroz koje se uduvava vazduh radi provetravanja mase. Uduvavanje vazduha se postiže pomoću ventilatora i sistema cevi. Voda koja se stvara kao proizvod razgradnje, cedi se na vodonepropusno dno, sakuplja drenažnim cevima u bazen i koristi za recirkulaciono vlaženje komposta zbog velikog sadržaja nutrijenata i potrebnih mikroorganizama i kako bi se održala optimalna vlažnost od 50 do 65%. Gomile se formiraju utovarivačem ili rovokopačem, a povremeno prevrću specijalnim prevrtačem, kada se i vlaže. Gomile se prekrivaju folijom da bi se izbegao uticaj atmosferilija.

U hrpama započinju procesi razgradnje što za posledicu ima povećanje temperature. Najveća potreba za vodom je u prvoj i trećoj fazi kada su procesi pojačani. Neprekidno se prate: vlažnost, temperatura, pH vrednost, sadržaj kiseonika i protok vazduha. Ovakvom kombinacijom procesa, kompostiranje se završava za oko 2 do 4 meseca, nakon čega se kompost suši.

Dobijeni proizvod iz procesa kompostiranja u ovom slučaju je biološki stabilizovan otpad koji se odlaže na deponiju. 

Količina otpada koja se u opciji 1 (sa primenom postrojenja za biološku stabilizaciju otpada) odlaže na deponiju predstavlja oko 50% od ukupne količine sakupljenog otpada.

Procena investicionih ulaganja data je na bazi procene potrebne opreme i sredstava koje je potrebno instalirati. Investicioni troškovi za izgradnju postrojenja iznose oko 1.000.000,00 €, a obuhvataju troškove nabavke materijala za izgradnju, potrebnih objekata, nabavku opreme i mašina, kao i troškove upravljanja, planiranja, konstruisanja, izgradnje, transporta, kontrolisanja i dokumantacije. Investiciona ulaganja data su u tabeli ispod.

Tabela 6.4.3 Investiciona ulaganja u kompostilište

            Opis      Investicije (€) I.           Kompostana-radovi  

Plato z akompostiranje, 1,2 hа sa drenažom,

1.                                     bazenima za procednu vodu (2х200 m³) i            550.000,00 pumpom za recirkulaciju

2.                                     Nadstrešnica za sušenje (0,25 hа)             220.000,00

                                                 Radovi ukupno                                                                    770.000,00

II.                             Kompostana - mehanizacija                                                                 

1.                                                                                   Mašina za prevrtanje hrpa             185.000,00

2.                                                                                   Mašina z ausitnjavanje/Mlin čekićar, dо 20 t/h   120.000,00

3.                                                                                   Sito za prosejavanje otpada          45.000

                 Utovarivač točkaš: 121 kW/ 165 HP, 12,6 t, 2-                                    130.000,00

4.                                                                                   ³, 6-8 l/h                 Uključeno u troškove mehanizacije

2,5m

                                           Mehanizacija ukupno                                                              350.000,00

                                           Ukupno kompostana                                                            1.120.000,00

 

Anaerobna digestija se odvija u zatvorenom sistemu pod strogo kontrolisanim uslovima, što omogućava i maksimalnu kontrolu nastalih produkata kao što je metan. Ovaj tretman omogućava sakupljanje metana i njegovo dalje korišćenje. Svi gasoviti produkti poput metana, ugljen dioksida i neprijatnih mirisa koji nastaju u toku samog procesa su potpuno kontrolisani i ne odlaze u atmosferu. Ovo je bitno sa aspekta da je metan drugi po redu, posle CO₂, gas odgovoran za efekat staklene bašte a da metan poreklom sa deponija i drugih otvorenih tretmana komunalnog otpada čini 3% ukupne količine metana u atmosferi. 

Osim biogasa, kao produkt anaerobne digestije dobija se i frakcija koja posle procesa stabilizacije i sazrevanja može da se koristi kao organsko đubrivo u poljprivredi ukoliko prema kvalitetu ispunjava uslove propisane protokolom poljoprivredne zajednice Evrope. Postrojenje za anaerobnu digestiju sa druge strane može rešiti i problem industrijskog organskog otpada poreklom iz prehrambene industrije kao što su ljuske, klanični otpad kao i sve druge vrste organskog otpada.

Centralni element sistema anaerobne digestije je anaerobni digestor za biodegradaciju biomase. U zavisnosti od radne temperature unutar digestora, biorazgradiva frakcija otpada će biti biodegradovana u periodu od 10-21 dan. U kombinovanom postupku se posle fermentacije organskog otpada izdvojenog na izvoru, ostatak fermentacije normalno tretira aerobno do komposta. Na taj način je konačni rezultat fermentacije otpada u većini slučajeva sličan aerobnom kompostiranju. 

Finalni proizvod anaerobne digestije je intenzivno mineralizovana čvrsta materija-kompost (do 90% inertizovana), analitički karakterizovana malim troškovima paljenja. Stepen raspada finalnog proizvoda kontroliše se odabirom odgovarajućeg perioda fermentacije i kontrolisanjem protoka vode za kvašenje. Materijal unutar bioreaktora je izmešan do svog optimuma. Ovo omogućava jednaku stopu biorazgradnje u celoj organskoj masi. Postignut stepen dekompozicije procesom mokre digestije zavisi od sadržaja organske komponente u biološkom otpadu. U poređenju sa aerobnim tretmanom, finalni proizvod anaerobnog tretmana ne sadrži spore gljiva i ima smanjen potencijal neprijatnog mirisa. Procesne vode koje takođe nastaju u postupku anaerobne digestije se recikliraju. Otpadna voda se tretira u membranskom postrojenju pre ispuštanja u recipijent.

Pored finalnog proizvoda i procesne vode anaerobnim procesom se izdvaja i biogas. Biogas dobijen procesom fermentacije se može dalje koristiti višenamenski. Prema različitim izvorima, od tone otpada moguće je dobiti oko 100 m³ biogasa sa koncentracijom metana od 55- 65%. Metan je gas koji se može iskoristiti kao gorivo ili za potrebe lokalnog stanovništva.

Jedna od prednosti anaerobne digestije, procesa koji se odvija u akvatičnoj sredini jeste mogućnost tretiranja otpada koji sadrži veliki procenat vode u sebi, i to bez ikakvog predtretmana, što nije slučaj za druge konvencionalne tehnologije. Osim toga, dobijanje energije iz biogasa je energetski efikasno i ne šteti životnoj sredini zbog niskih emisija polutanata. Najčešće se biogas koristi u kogeneraciji električne i toplotne energije. Ovakve instalacije imaju efikasnost konverzije električne energije od 33% i toplotne od 45%. Takođe još jedna prednost ovog tretmana otpada je mogućnost primene u kapacitetima različitih dimenzija. Ova prednost omogućava primenu AD u zemljama u razvoju i ruralnim područjima gde su izvori energije nedostupni ili ograničeni. Uostalom, izgradnja postrojenja AD je lakše prihvatljiva od strane javnosti u odnosu na druge tehnologije tretmana otpada kao što je insineracija.

Količina otpada koja se u opciji 2 (sa primenom postrojenja za anaerobnu digestiju) odlaže na deponiju predstavlja oko 36% od ukupne količine sakupljenog otpada.

Anaerobna digestija komunalnog čvrstog otpada je, tehnički, savršeno izvodljiva. Ipak,  jedan od fundamentalnih problema predstavlja odabir između dve opcije: da li bi organski otpad trebao biti sakupljan odvojeno, ili bi mehaničko odvajanje organske frakcije od ostatka odpada trebalo biti deo procesa. Odvajanje na izvoru ne znači da se u otpadu neće naći neki nepoželjni materijali. U realnoj situaciji staklo, plastika i ostali materijali bi uvek trebali da budu uklonjeni. U svakom od dva slučaja, ukoliko je proces dobro dizajniran i pažljivo vođen, visoko kvalitetni produkt se može dostići.

Glavni nedostatak predstavlja potreba za implementaciju separacije na izvoru. Ovo uključuje nove kontejnere i nova vozila za sakupljanje. Osim toga potrebno je uložiti značajne napore u vidu promocija kako bi se podiga javna svest, a i pored ovoga će uvek ostati određeni deo javnosti koji neće hteti da učestvuje.

U svakom slučaju čistoća toka otpada trebala bi da bude određena u zavisnosti od svrhe postrojenja za anaerobnu digestiju. Ukoliko postrojenje treba da maksimalizuje proizvodnju metana, pomešano skupljanje je pogodno. Ukoliko je svrha postrojenja dobijanje digestata visokog kvaliteta, onda je čistota otpada veoma bitna.

Studije su pokazale da je sadržaj teških metala u digestatu bio viši u toku sa pomešanim otpadom, u odnosu na toku sa odvojenim skupljanjem na izvoru.

 

Slika 6.4.10 Postrojenje za anaerobnu digestiju 

Insineracija

Insineracija (spaljivanje) jeste termički tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju sa ili bez iskorišćenja energije proizvedene sagorevanjem čija je primarna uloga termički tretman otpada, a koji obuhvata i pirolizu, gasifikaciju i sagorevanje u plazmi. Insineracija predstavlja proces uništavanja organskog otpada izlaganjem istog visokim, temperaturama od 900ºC i višim. Sa hemijskog stanovišta insineracija predstavlja egzotermni oksidacioni proces koji konvertuje organska jedinjenja u ugljovodonik i vodenu paru, uz oslobađanje toplote. Neorganski elementi otpada koji se podvrgava insineraciji (metali, i staklo), podležu oksidaciji.

Ostali konstituenti otpada su zaostali pepeo i otpadni gasovi koji zahtevaju poseban tretman i odlaganje.

Poslednjih godina se mnogo diskutuje o prednostima i manama insineracije otpada sa iskorišćenjem energije. Uprkos potencijalnim rizicima korišćenja otpada kao alterativnog goriva i njegove insineracije sa iskorišćenjem energije, to može biti jedna od primenljivih opcija sa stvarnom koristi po životnu sredinu i nacionalnu ekonomiju. Insineraciju otpada treba sprovoditi samo u postrojenjima koja rade u saglasnosti sa EU zahtevima i tako garantuju visok nivo zaštite životne sredine. Toplotu treba maksimalno iskoristiti. Trenutni nivo korišćenja otpada kao izvora energije je beznačajan.

Jedan od nedostataka insineracionih tehnologija jeste da su izuzetno skupe, postrojenje za insineraciju može koštati do 70 miliona $. Uprkos visokoj ceni vrlo su popularni jer pružaju mogućnost tretmana i uništavanja otpada kao što su PCB, dioksini, kao i ostali sagorivi kancerogenih, mutanogeni, teratogeni i patološki otpadi. Insineracija eliminiše pojavu procednih voda, značajno redukuje zapreminu otpada, ali generiše velike količine pepela. Troškovi insineracije su minimalno dva puta veći od bilo koje druge metode tretmana. Postrojenje za insineraciju zahteva postojanje deponije za opasan otpad na koju će se odlagati ostatak iz procesa termičke obrade otpada.

Količina otpada koja se u opciji 2 (sa primenom postrojenja insineraciju otpada) odlaže na deponiju predstavlja oko 27% od ukupne količine sakupljenog otpada.

 

Slika 6.4.11 Postrojenje za insineraciju

6.4.4. Odlaganje otpada – potrebne promene – deponija „HALOVO II“

Osnovni problem koji se javlja kao posledica niskog nivoa komunalne opremljenosti kada je u pitanju upravljanje čvrstim komunalnim otpadom je činjenica da se ukupna zapremina otpada, bez predtretmana odlaže na opštinske deponije. Na postojećim deponijama se pored komunalnog otpada, odlaže i industrijski otpad, građevinski materijal, medicinski, farmaceutski i

veterinarski, kao i opasan otpad. Ovakvo nesistematsko odlaganje prouzrokovalo je velika zagađenja na prostorima deponija i oko njih. Zagađenje tla, površinskih i podzemnih voda, posledica je prodora kroz zemljište procednih deponijskih voda. Budući da na deponijama često dolazi do samozapalenja usled velikog sadržaja metana u deponijskom gasu koji se nekontrolisano emituje u atmosferu, vazduh se, osim deponijskim gasom, zagađuje i produktima sagorevanja. Često, deponije nisu ograđene te je raznošenje otpada vetrom i rasturanje od strane divljih životinja i pasa lutalica, uobičajena pojava. Na deponijama ne postoje obodni kanali za odvođenje površinskih voda što povećava količinu procednih deponijskih voda, a u nižim delovima i depresijama dovodi do zabarivanja i emisije neprijatnih mirisa. Po pravilu, deponije nisu opremljene osnovnim sanitarno-higijenskim uslovima te je zdravlje zaposlenih stalno izloženo riziku. Riziku po zdravlje su izloženi i sakupljači sekundarnih sirovina i obližnje stanovništvo.

Shodno navedenim problemima koji se javljaju kao posledica dugogodišnjeg neadekvatnog odlaganja otpada, jedna od osnovnih potreba, definisana ovim regionalnim planom, jeste izgradnja regionalne sanitarne deponije za grad Zaječar i opštine Boljevac, Bor, Kladovo, Majdanpek, Negotin i Knjaževac.  

Plansko opredeljenje je da se uporedo sa otvaranjem regionalne deponije "Halovo 2", izvrši sistematsko zatvaranje, remedijacija i rekultivacija postojećih opštinskih deponija u roku od 3 godine od otvaranja regionalne deponije.