Cena transfer stanice

Tabela 6.4.2 Cena transfer stanice (investicioni trošak)

Investicioni troškovi
Red. Br.	Opis	Jedinica	Količina	Jedinična cena (eura)	Ukupno (eura)
Građevinski radovi
1.	Ograda	m	300	60	18000
2.	Kapija	kom	1	3000	3000
3.	Istovarni plato	m²	750	35	26250
4.	Nadstrešnica	m²	650	100	65000
5.	Plato i putevi	m²	3400	60	204000
6.	Administrativna zgrada	m²	100	600	60000
7.	Voda	m	300	35	10500
8.	Kanalizacija	m	250	60	15000
9.	Električne instalacije				20000
10.	Zeleni pojas				12000
Ukupni građevinski radovi 433.750,00
Oprema
1.	Kolska vaga	kom.	1	24000	24000
2.	Abrol kontejneri zatvoreni 32 m²	kom.	4	8000	32000
3.	Viljuškar	kom.	1	50000	50000
4.	Bobcat	kom.	1	30000	30000
5.	Vaga	kom.	1	2000	2000
6.	Presa	kom.	1	85000	85000
7.	Abrol kontejneri otvoreni 32 m²	kom.	4	5000	20000
Ukupno za opremu: 256.000,00
Ukupno: 676.750,00

Linije za separaciju

Linije za separaciju postaviće se na svim izgrađenim transfer stanicama u opštinama (tamo gde su TS predviđene) i jedna linija za separaciju će biti postavljena u Zaječaru u sklopu regionalne sanitarne deponije.

S obzirom da predložen sistem sakupljanja otpada podrazumeva sistem sakupljanja u dve posude (posuda za reciklabilni otpad i posuda za ostali mešani otpad), na linijama za separaciju će se mehanički razvrstavati otpad iz posude za reciklabilni otpad koji u sebi sadrži reciklabilne materijale (papir i karton, staklo, metal i plastiku) i iz njega će se izdvajati reciklabilne sirovine.

Linija za separaciju se koristi za tretman komunalnog otpada, specifične težine od 0,3–0,4 t/m3 i za frakcije otpada opsega od 0-500 mm.

U praksi, u Srbiji postoje dve varijante postrojenja za selekciju. Obe primenjuju mehaničku selekciju koju obavljaju radnici. Jedna je bez sita-bubnja, koja je uzeta u obzir u svim linijama za ~~separaciju u opštinama obuhvaćenim ovim planom a druga je sa sitom - bubnjem. U oba slučaja,~~ pretpostavlja se da postrojenja za selekciju dobijaju prethodno sortirani otpad (nakon obavljene selekcije na mestu nastanka otpada).

Vozila, sa otpadom se, nakon merenja težine na ulaznoj kapiji i kontrole, upućuju u halu za separaciju otpada gde se, na definisanom mestu, vrši istovar. Vozilo zatim odlazi na parking za prljava vozila, odnosno na plato predviđen za pranje vozila. Nakon pranja, odlazi na parking predviđen za čista vozila ili po novu količinu otpada.

Proces separacije u osnovi podrazumeva:

- Istovar otpada u rasutom stanju na platformu za istovar;

- Vizuelna inspekcija otpada i ručno razdvajanje i sortiranje frakcija otpada > 500 mm, kao što su drvo, kabasti otpad, građevinski otpad, itd. (nereciklabilne materije se odnose na deponiju a reciklabilne se dalje procesuiraju).

- Utovar otpada na trakasti transporter pomoću utovarivača i transport do sekača kesa i rotacionog sita.

- Otpad koji je dovežen u vrećama i džakovima se pomoću utovarivača/bobcat prenosi u prihvatni kontejner sa uređajem sa noževima za sečenje kesa i džakova, koji istovremeno vrši optimalno doziranje količine otpada na kosu prenosnu traku koja otpad prebacuje u rotaciono sito.

- Frakcije otpada < 100 mm prolaze ispod magnetnog i Eddy separatora na kojima se odvajaju crni i obojeni metali, a ostatak, uglavnom organski otpad, se transportuje prenosnom trakom u prihvatni kontejner iz kojeg se u rasutom stanju odvozi kamionom ili na kompostiranje ili na deponiju.

- Frakcije otpada > 100 mm se transportuju kosom prenosnom trakom u kabinu za sortiranje, pri čemu prolaze ispod magnetnog separatora za crni metal i Eddy separatora za obojeni metal (bakar i aluminijum). Ovi magnetni separatori se nalaze iznad kose prenosne trake sa kojom se otpad transportuje do kabine za manuelnu separaciju otpada. Ispod svakog od magnetnih separatora se nalazi prihvatni kontejner.

- Ručno odvajanje reciklabilnih komponenti, kao što su lake frakcije otpada (papir, karton, laka plastika, PET), i teške frakcije (staklo, teška plastika, metalni materijali), na horizontalnoj prenosnoj traci u kabini. Proces separacije se završava skladištenjem reciklabilnih materijala u zasebnim boksovima za papir/karton, PET, plastiku, metalne materijale i staklo, koji se nalaze ispod kabine.

- Preostali nerazvrstani nereciklabilni otpad, transportuje se prenosnom trakom na hidrauličnu presu postavljenu na kraju linije za separaciju, gde se ovaj otpad presuje i balira i, kao takav, transportuje kamionom na deponiju.

- Razdvojene reciklabilne komponente kao što su laka plastika, PET, i papir/karton se transportuju prenosnom trakom iz svojih boksova na presu za presovanje i baliranje reciklabilnih komponenti. Gotove bale se transportuju pomoću viljuškara u Hangar za baliran otpad i sekundarne sirovine gde se skladište do isporuke preduzećima koja se bave preradom sekundarnih sirovina.

- Ostale reciklabilne komponente kao što su tvrda plastika, staklo, metal, se prenose iz svojih boksova u skladišne kontejnere smeštene unutar hale pomoću utovarivača/bobcat. I ovaj otpad se isporučuje preduzećima koja se bave preradom

sekundarnih sirovina.

Dimenzije kabine za ručnu separaciju otpada su: širina 5 m, dužina 21 m, visina 3,5 m. Kabina je podignuta na visinu od 4 m. Širina prenosne trake je 1,4 m. Neposredno uz kabinu za sortiranje je postavljena centrala za zagrevanje vazduha i ventilaciju.

Celokupni otpad treba da se obradi istog dana. Otpad ne sme da bude ostavljen neobrađen preko noći ili preko vikenda. Napred opisan proces prikazuje osnovne principe rada. Postrojenje za separaciju otpada treba da ima kapacitet obrade celokupnog otpada iz regiona, 8 sati dnevno, 7 dana nedeljno, što ukupno iznosi oko 3.000 sati godišnje, ali takođe treba da ima kapacitet rada od 6.000 sati godišnje pri projektovanom kapacitetu, što predstavlja ''garantovani raspoloživi kapacitet''. Svaki prozvođač ove opreme može imati svoje specifične mašine i način rada. Standard koji treba da se primeni za zaštitu od buke je ISO 4871 (1996). On iznosi maksimum 78 dB(A) na 1 m razdaljine od opreme unutar objekta i maksimum 55 dB(A) izvan objekta.

Situacija predložene linije za separaciju otpada je data na sledećoj slici.

Slika 6.4.9 linija za separaciju otpada bez bubnja

6.4.3. Analizirane tehnologije za tretman otpada (i iskorišćenje energije iz otpada) u Regionalnom centru

Postrojenje za kompostiranje biorazgradljivog komunalnog otpada – biološka stabilizacija

Kompostiranje predstavlja kontrolisanu dekompoziciju organskih materija pomoću mikroorganizama (uglavnom bakterija i gljiva) u stabilan humusni materijal, tamno braon ili crne boje, koji ima miris zemlje. Pored komposta, u procesu razgradnje nastaju i voda i ugljen dioksid, uz razvijanje toplote. Proces je kontrolisan iz razloga ubrzanja dekompozicije, optimiziranja efikasnosti i minimiziranja mogućih negativnih uticaja na životnu sredinu i neprijatnosti do kojih može doći.

Sledeće vrste otpada se mogu preraditi u kompost:

- mešani čvrsti komunalni otpad, odbačen sa linije za separaciju,

- zeleni otpad sakupljen od strane JKP-a ili dovežen od građana,  organski otpad odvojen primarnom selekcijom ili na liniji za separaciju,  papir i karton.

Separacija zelenog/organskog otpada na izvoru ili na regionalnoj deponiji je prioritetan zadatak za proces kompostiranja otpada. Iz tog razloga će se otpad u regionu obuhvaćenim planom sakupljati po principu dve posude (posuda za reciklabilni otpad i posuda za ostali mešani otpad). U posudi za reciklabilni otpad će se sakupljati reciklabilne sirovine a u posudi za ostali mešani otpad će se sakupljati ostali otpad. Otpad se sakuplja u transfer stanicama odakle se deo odvozi na tretman u regionalni centar u Zaječar. Posuda za reciklabilni otpad se tretira mehaničkom separacijom na linijama za separaciju u okviru transfer stanica. Posuda za reciklabilni otpad se tretira tretmanom biološke stabilizacije takođe na lokaciji regionalne deponije Halovo II. U postrojenjima za mehaničku separaciju će se tretirati reciklabilni materijali (papir i karton, staklo, metal i plastika) i izdvajati reciklabilne sirovine. U postrojenju za biološku stabilizaciju će se otpad sakupljen u posudi za ostali mešani otpad stabilizovati radi smanjenja organskog sadržaja u otpadu u cilju ispunjenja uslova EU direktive o deponijama. Frakcija nastala ovim tretmanom predstavlja stabilizovani otpad koji će se odlagati na deponiju.

Povećanim odvajanjem i kompostiranjem otpada, značajno se smanjuje količina otpada za deponovanje, redukuje proizvodnja biogasa i smanjuje upotreba veštačkih đubriva koji negativno utiču na kvalitet voda i zemljišta te ugrožavaju zdravlje ljudi i životinja.

Predloženi postupak kompostiranja

Prema idejnom projektu Hidrozavoda, predloženo rešenje postrojenja za kompostiranje koristi tehnologiju kompostiranja na otvorenom prostoru, u gomilama, sa prinudnim provetravanjem ~~materijala prevrtanjem i stalnim praćenjem parametara procesa. Ovako vođenim procesom,~~ minimiziraju se problemi koji se javljaju pri kompostiranju i dobija se stabilizovani otad koji se može odložiti na deponiju. Ujedno, ovakav izbor ne zahteva velike investicione troškove.

Ovaj način podrazumeva usitnjavanje/mlevenje materijala kako bi što većom površinom došao u dodir sa vazduhom i vodom. Nakon mlevenja, veličina čestica u hrpama iznosi 5 do 60 mm. Tokom mlevenja, mešaju se različiti sastojci tako da masa spremna za kompostiranje bude dobro izmešana jer svi materijali imaju i dobre i loše biološke, fizičke i hemijske karakteristike, ali zajedno daju povoljne uslove za rast i razvoj mikroorganizama. Mešanjem različitih materijala, postiže se prihvatljiv unos ugljenika i azota, a smatra se da je najpovoljniji odnos 30:1.

Samleven i izmešan materijal se formira u vidu dugačkih gomila za kompostiranje. Ispod gomila mogu biti ugrađene perforirane cevi kroz koje se uduvava vazduh radi provetravanja mase. Uduvavanje vazduha se postiže pomoću ventilatora i sistema cevi. Voda koja se stvara kao proizvod razgradnje, cedi se na vodonepropusno dno, sakuplja drenažnim cevima u bazen i koristi za recirkulaciono vlaženje komposta zbog velikog sadržaja nutrijenata i potrebnih mikroorganizama i kako bi se održala optimalna vlažnost od 50 do 65%. Gomile se formiraju utovarivačem ili rovokopačem, a povremeno prevrću specijalnim prevrtačem, kada se i vlaže. Gomile se prekrivaju folijom da bi se izbegao uticaj atmosferilija.

U hrpama započinju procesi razgradnje što za posledicu ima povećanje temperature. Najveća potreba za vodom je u prvoj i trećoj fazi kada su procesi pojačani. Neprekidno se prate: vlažnost, temperatura, pH vrednost, sadržaj kiseonika i protok vazduha. Ovakvom kombinacijom procesa, kompostiranje se završava za oko 2 do 4 meseca, nakon čega se kompost suši.

Dobijeni proizvod iz procesa kompostiranja u ovom slučaju je biološki stabilizovan otpad koji se odlaže na deponiju.

Količina otpada koja se u opciji 1 (sa primenom postrojenja za biološku stabilizaciju otpada) odlaže na deponiju predstavlja oko 50% od ukupne količine sakupljenog otpada.

Procena investicionih ulaganja data je na bazi procene potrebne opreme i sredstava koje je potrebno instalirati. Investicioni troškovi za izgradnju postrojenja iznose oko 1.000.000,00 €, a obuhvataju troškove nabavke materijala za izgradnju, potrebnih objekata, nabavku opreme i mašina, kao i troškove upravljanja, planiranja, konstruisanja, izgradnje, transporta, kontrolisanja i dokumantacije. Investiciona ulaganja data su u tabeli ispod.

Tabela 6.4.3 Investiciona ulaganja u kompostilište

Opis Investicije (€) I. Kompostana-radovi

Plato z akompostiranje, 1,2 hа sa drenažom,

bazenima za procednu vodu (2х200 m³) i 550.000,00 pumpom za recirkulaciju

2. Nadstrešnica za sušenje (0,25 hа) 220.000,00

Radovi ukupno 770.000,00

II. Kompostana - mehanizacija

1. Mašina za prevrtanje hrpa 185.000,00

2. Mašina z ausitnjavanje/Mlin čekićar, dо 20 t/h 120.000,00

3. Sito za prosejavanje otpada 45.000

Utovarivač točkaš: 121 kW/ 165 HP, 12,6 t, 2- 130.000,00

4. ³, 6-8 l/h Uključeno u troškove mehanizacije

2,5m

Mehanizacija ukupno 350.000,00

Ukupno kompostana 1.120.000,00

Anaerobna digestija se odvija u zatvorenom sistemu pod strogo kontrolisanim uslovima, što omogućava i maksimalnu kontrolu nastalih produkata kao što je metan. Ovaj tretman omogućava sakupljanje metana i njegovo dalje korišćenje. Svi gasoviti produkti poput metana, ~~ugljen dioksida i neprijatnih mirisa koji nastaju u toku samog procesa su potpuno kontrolisani i~~ ne odlaze u atmosferu. Ovo je bitno sa aspekta da je metan drugi po redu, posle CO₂, gas odgovoran za efekat staklene bašte a da metan poreklom sa deponija i drugih otvorenih tretmana komunalnog otpada čini 3% ukupne količine metana u atmosferi.

Osim biogasa, kao produkt anaerobne digestije dobija se i frakcija koja posle procesa stabilizacije i sazrevanja može da se koristi kao organsko đubrivo u poljprivredi ukoliko prema kvalitetu ispunjava uslove propisane protokolom poljoprivredne zajednice Evrope. Postrojenje za anaerobnu digestiju sa druge strane može rešiti i problem industrijskog organskog otpada poreklom iz prehrambene industrije kao što su ljuske, klanični otpad kao i sve druge vrste organskog otpada.

Centralni element sistema anaerobne digestije je anaerobni digestor za biodegradaciju biomase. U zavisnosti od radne temperature unutar digestora, biorazgradiva frakcija otpada će biti biodegradovana u periodu od 10-21 dan. U kombinovanom postupku se posle fermentacije organskog otpada izdvojenog na izvoru, ostatak fermentacije normalno tretira aerobno do komposta. Na taj način je konačni rezultat fermentacije otpada u većini slučajeva sličan aerobnom kompostiranju.

Finalni proizvod anaerobne digestije je intenzivno mineralizovana čvrsta materija-kompost (do 90% inertizovana), analitički karakterizovana malim troškovima paljenja. Stepen raspada finalnog proizvoda kontroliše se odabirom odgovarajućeg perioda fermentacije i kontrolisanjem protoka vode za kvašenje. Materijal unutar bioreaktora je izmešan do svog optimuma. Ovo omogućava jednaku stopu biorazgradnje u celoj organskoj masi. Postignut stepen dekompozicije procesom mokre digestije zavisi od sadržaja organske komponente u biološkom otpadu. U poređenju sa aerobnim tretmanom, finalni proizvod anaerobnog tretmana ne sadrži spore gljiva i ima smanjen potencijal neprijatnog mirisa. Procesne vode koje takođe nastaju u postupku anaerobne digestije se recikliraju. Otpadna voda se tretira u membranskom postrojenju pre ispuštanja u recipijent.

Pored finalnog proizvoda i procesne vode anaerobnim procesom se izdvaja i biogas. Biogas dobijen procesom fermentacije se može dalje koristiti višenamenski. Prema različitim izvorima, od tone otpada moguće je dobiti oko 100 m³ biogasa sa koncentracijom metana od 55- 65%. Metan je gas koji se može iskoristiti kao gorivo ili za potrebe lokalnog stanovništva.

Jedna od prednosti anaerobne digestije, procesa koji se odvija u akvatičnoj sredini jeste mogućnost tretiranja otpada koji sadrži veliki procenat vode u sebi, i to bez ikakvog predtretmana, što nije slučaj za druge konvencionalne tehnologije. Osim toga, dobijanje energije iz biogasa je energetski efikasno i ne šteti životnoj sredini zbog niskih emisija polutanata. Najčešće se biogas koristi u kogeneraciji električne i toplotne energije. Ovakve instalacije imaju efikasnost konverzije električne energije od 33% i toplotne od 45%. Takođe još jedna prednost ovog tretmana otpada je mogućnost primene u kapacitetima različitih dimenzija. Ova prednost omogućava primenu AD u zemljama u razvoju i ruralnim područjima gde su izvori energije nedostupni ili ograničeni. Uostalom, izgradnja postrojenja AD je lakše prihvatljiva od strane javnosti u odnosu na druge tehnologije tretmana otpada kao što je insineracija.

Količina otpada koja se u opciji 2 (sa primenom postrojenja za anaerobnu digestiju) odlaže na deponiju predstavlja oko 36% od ukupne količine sakupljenog otpada.

Anaerobna digestija komunalnog čvrstog otpada je, tehnički, savršeno izvodljiva. Ipak, jedan od fundamentalnih problema predstavlja odabir između dve opcije: da li bi organski otpad trebao biti sakupljan odvojeno, ili bi mehaničko odvajanje organske frakcije od ostatka odpada trebalo biti deo procesa. Odvajanje na izvoru ne znači da se u otpadu neće naći neki nepoželjni materijali. U realnoj situaciji staklo, plastika i ostali materijali bi uvek trebali da budu uklonjeni. U svakom od dva slučaja, ukoliko je proces dobro dizajniran i pažljivo vođen, visoko kvalitetni produkt se može dostići.

Glavni nedostatak predstavlja potreba za implementaciju separacije na izvoru. Ovo uključuje nove kontejnere i nova vozila za sakupljanje. Osim toga potrebno je uložiti značajne napore u vidu promocija kako bi se podiga javna svest, a i pored ovoga će uvek ostati određeni deo javnosti koji neće hteti da učestvuje.

U svakom slučaju čistoća toka otpada trebala bi da bude određena u zavisnosti od svrhe postrojenja za anaerobnu digestiju. Ukoliko postrojenje treba da maksimalizuje proizvodnju metana, pomešano skupljanje je pogodno. Ukoliko je svrha postrojenja dobijanje digestata visokog kvaliteta, onda je čistota otpada veoma bitna.

Studije su pokazale da je sadržaj teških metala u digestatu bio viši u toku sa pomešanim otpadom, u odnosu na toku sa odvojenim skupljanjem na izvoru.

Slika 6.4.10 Postrojenje za anaerobnu digestiju

Insineracija

Insineracija (spaljivanje) jeste termički tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju sa ili bez iskorišćenja energije proizvedene sagorevanjem čija je primarna uloga termički tretman otpada, a koji obuhvata i pirolizu, gasifikaciju i sagorevanje u plazmi. Insineracija predstavlja proces uništavanja organskog otpada izlaganjem istog visokim, temperaturama od 900ºC i višim. Sa hemijskog stanovišta insineracija predstavlja egzotermni oksidacioni proces koji konvertuje organska jedinjenja u ugljovodonik i vodenu paru, uz oslobađanje toplote. Neorganski elementi otpada koji se podvrgava insineraciji (metali, i staklo), podležu oksidaciji.

Ostali konstituenti otpada su zaostali pepeo i otpadni gasovi koji zahtevaju poseban tretman i odlaganje.

Poslednjih godina se mnogo diskutuje o prednostima i manama insineracije otpada sa iskorišćenjem energije. Uprkos potencijalnim rizicima korišćenja otpada kao alterativnog goriva i njegove insineracije sa iskorišćenjem energije, to može biti jedna od primenljivih opcija sa stvarnom koristi po životnu sredinu i nacionalnu ekonomiju. Insineraciju otpada treba sprovoditi samo u postrojenjima koja rade u saglasnosti sa EU zahtevima i tako garantuju visok nivo zaštite životne sredine. Toplotu treba maksimalno iskoristiti. Trenutni nivo korišćenja otpada kao izvora energije je beznačajan.

Jedan od nedostataka insineracionih tehnologija jeste da su izuzetno skupe, postrojenje za insineraciju može koštati do 70 miliona $. Uprkos visokoj ceni vrlo su popularni jer pružaju mogućnost tretmana i uništavanja otpada kao što su PCB, dioksini, kao i ostali sagorivi kancerogenih, mutanogeni, teratogeni i patološki otpadi. Insineracija eliminiše pojavu procednih voda, značajno redukuje zapreminu otpada, ali generiše velike količine pepela. Troškovi insineracije su minimalno dva puta veći od bilo koje druge metode tretmana. Postrojenje za insineraciju zahteva postojanje deponije za opasan otpad na koju će se odlagati ostatak iz procesa termičke obrade otpada.

Količina otpada koja se u opciji 2 (sa primenom postrojenja insineraciju otpada) odlaže na deponiju predstavlja oko 27% od ukupne količine sakupljenog otpada.

Slika 6.4.11 Postrojenje za insineraciju

6.4.4. Odlaganje otpada – potrebne promene – deponija „HALOVO II“

Osnovni problem koji se javlja kao posledica niskog nivoa komunalne opremljenosti kada je u pitanju upravljanje čvrstim komunalnim otpadom je činjenica da se ukupna zapremina otpada, bez predtretmana odlaže na opštinske deponije. Na postojećim deponijama se pored komunalnog otpada, odlaže i industrijski otpad, građevinski materijal, medicinski, farmaceutski i

veterinarski, kao i opasan otpad. Ovakvo nesistematsko odlaganje prouzrokovalo je velika zagađenja na prostorima deponija i oko njih. Zagađenje tla, površinskih i podzemnih voda, posledica je prodora kroz zemljište procednih deponijskih voda. Budući da na deponijama često dolazi do samozapalenja usled velikog sadržaja metana u deponijskom gasu koji se nekontrolisano emituje u atmosferu, vazduh se, osim deponijskim gasom, zagađuje i produktima sagorevanja. Često, deponije nisu ograđene te je raznošenje otpada vetrom i rasturanje od strane divljih životinja i pasa lutalica, uobičajena pojava. Na deponijama ne postoje obodni kanali za odvođenje površinskih voda što povećava količinu procednih deponijskih voda, a u nižim delovima i depresijama dovodi do zabarivanja i emisije neprijatnih mirisa. Po pravilu, deponije nisu opremljene osnovnim sanitarno-higijenskim uslovima te je zdravlje zaposlenih stalno izloženo riziku. Riziku po zdravlje su izloženi i sakupljači sekundarnih sirovina i obližnje stanovništvo.

Shodno navedenim problemima koji se javljaju kao posledica dugogodišnjeg neadekvatnog odlaganja otpada, jedna od osnovnih potreba, definisana ovim regionalnim planom, jeste izgradnja regionalne sanitarne deponije za grad Zaječar i opštine Boljevac, Bor, Kladovo, Majdanpek, Negotin i Knjaževac.

Plansko opredeljenje je da se uporedo sa otvaranjem regionalne deponije "Halovo 2", izvrši sistematsko zatvaranje, remedijacija i rekultivacija postojećih opštinskih deponija u roku od 3 godine od otvaranja regionalne deponije.

Sustainable City Zajecar - Smart specialization Platform